Према неколицини утицајних економско-политичких аналитичара, пројекат Ковид-19 је допуњени стратешки оквир за радикалну промјену курса глобалне економије. Без обзира на “произвођача” кризе, нико неће остати по страни.
Радикалне промјене су неизбјежне, резултати су већ видљиви. Глобални капитализам мијења већ одавно потрошену форму. Томе у прилог иде и чињеница да је ријетко који догађај оваквог типа привукао толику медијску пажњу. Сада је јасно да је Ковид-19 само наставак поремећаја на глобалном тржишту капитала од 2008. године, као и свих претходних криза у посљедњих тридесет и више година. Другим ријечима, велика финансијска криза, која је ескалирала 2008. године, није никад ни окончана. Корона вирус само продубљује и убрзава раније започети “посао” монетариста и власника крупног капитала. У краткој анализи генезе садашње широкораспрострањене кризе два аргумента су у фокусу.
Прво, глобалну кризу из 2008. проузроковану “неодговорним” понашањем банкара су, очигледно само привремено, ублажила два кључна фактора. (1) Федералне резерве (FED) Сједињених Америчких Држава (САД), кроз мјере монетарне политике, а које се најбоље очитују у релативно лаком приступу “свјежем” и јефтином новцу, али не и за све учеснике на “слободном” тржишту. Руковођене истом стратегијом, централне банке и владе других утицајних економија и политичких конгломерата (нпр. ЕУ, Уједињено Краљевство, Јапан) су спасавале (bailout, енг.) финансијска тржишта с циљем опоравка његових виталних механизама. Новац је штампан у трилионским вриједностима и пласиран у економске токове по каматној стопи од око 0,3 процента. Важно је нагласити чињеницу да су велике корпорације највећи корисници јефтиног новца, упркос њиховој претјераној ликвидности. Стабилизација свјетског тржишта капитала преко глобалних извршилаца, укључујући финансијске институције и велике корпорације, ишла је на уштрб реалног и одрживог развоја, при чему су запостављени витални интереси друштва: образовање, запошљавање, здравство, заштита ограничених природних ресурса... У контексту пласмана јефтиног новца велику цијену плаћају и слабије, мање развијене економије. Разлог за то су управо мултинационалне корпорације које користе лако доступан финансијски капитал за брзу експанзију кроз вертикалну и хоризонталну интеграцију у чију мрежу “пецају” слабије актере на међузависном тржишту, и тако контролишу глобални ланац производње и снабдијевања. У томе ланцу главна улога је припала Кини (други кључни фактор), која је примјеном политике вертикалне специјализације најбоље искористила феномен фрагментације међународне производње. Управо је то узрок тренутног колапса многих предузећа широм свијета и рецесије која слиједи.
Нити један од два наведена фактора тешко да би могли постићи сличан ефекат у случају новонастале кризе као 10 година раније, из простог разлога што је Ковид-19 пробио пренадувани балон већ неодрживог међународног економског поретка заснованог на концентрацији економских интереса. Прије свега Кина, без обзира на своје капацитете, не може у догледном року поправити грешке у глобалном ланцу производње. У садашњим околностима Кина је главни извор набавке медицинске опреме и стрпљиво чека своју сљедећу прилику. С друге стране, Федералне резерве САД већ сада предлажу и примјењују цијели спектар мјера како би пружили подршку за проток кредита америчким предузећима и породицама. Дугорочна стратегија није позната, иако нема сумње да ће се посегнути за сличним политикама примијењеним у вријеме велике рецесије 2007-2009. године. Такве мјере могу привремено ублажити поремећај на тржишту, али у оваквим околностима је тешко предвиђети њихове дугорочне ефекте. Политика ниских каматних стопа ће засигурно поново бити предложена за излазак из кризе, што у извјесној мјери, како тврде економисти, може у краћем року стабилизовати цијене и ублажити отпуштање радника.
Појава вируса у вријеме нестабилности на глобалном тржишту неодољиво подсјећа на двадесете године прошлог вијека, што је додатно објашњено у аргументу број два. Резултати емпиријских истраживања показују да је главни проблем глобалне економије континуирана девалвација долара (посебно у посљедњих тридесет година) као кључне валуте у међународној економској размјени. Долар је, као такав, омогућио убрзану прераспођелу свјетског богатства с једне и неконтролисану задуженост земаља с друге стране. У посљедњих тридесет година 1% свјетске популације је акумулирало или “оприходовало” 21 трилион долара богатства. Истовремено, 50% популације из доњег дијела љествице је изгубило 900 милијарди долара. Према Форбес магазину 20 људи у свијету посједују капитал у вриједности од 1,31 трилион долара. Према Федералним резервама САД 3,75 милијарди људи посједују богатство од 1,3 трилиона долара. Другим ријечима, 20 најбогатијих људи посједује једнако богатства колико посједује и пола свјетске популације. Да би лакше разумјели генезу економске кризе, вратимо се стотинак година уназад...
Наиме, владе, вођене примјером САД, су у двадесетим годинама прошлог вијека политикама ниских каматних стопа омогућиле богаћење малог броја појединаца. Јаз између богатих и сиромашних је био највећи у историји човјечанства, што је имало за посљедицу масовне протесте широм свијета, пораст политичког популизма и побједу радикалних вођа чије су се кључне политике заснивале на национализму и трговинским тарифама. Као и тада, популарност Доналда Трампа, садашњег предсједника САД, је значајно порасла увођењем трговинских баријера. Доступност јефтиног капитала доводи до незаустављивог и неоснованог повећања вриједности имовине. Само у посљедњих 10 година вриједност дионица је порасла четири пута. Као и 1929, када је релативни однос укупне вриједности тржишта капитала и БДП достигао вриједност од 141%, тај однос је и данас висок и износи чак 155%. Уколико је овај однос већи од 100%, вриједност тржишта капитала (берзанске вриједности) је прецијењена, а разлози су велика потрошња незарађеног новца, што је и било изражено у посљедњих неколико деценија. Све то генерише неконтролисани унутрашњи и спољни дуг.
Ако се вратимо кретању каматне стопе од врло ниске (крај двадесетих), врло високе у периоду након Другог свјетског рата (20% почетком седамдесетих) до поново врло ниске (испод 1%) у посљедњих неколико деценија, можемо констатовати да је круг након 90-100 година затворен, што значи да је и задуженост близу границе од 100%. Примјер САД као свјетске економске суперсиле, како је назива предсједник Трамп, јасно показује да је резултат економског раста неконтролисано задуживање. Буџетски дефицит САД у 2019. години је достигао вртоглавих 1,3 трилиона долара. Историја финансијског пословања нас учи да не можемо у недоглед задужењима хранити економски раст.
У свјетлу горе наведеног, све што слиједи је једноставно тешко предвиђети, а што се у условима неизвјесности назива Црни лабуд, метафора за непредвидив и риједак догађај који надилази оно што се обично очекује и има потенцијално тешке, прије свега, економске посљедице. Тешко га је предвиђети помоћу стандардних метода за мјерење. Према предвиђањима римских владара, Црни лабуд се појављује сваких 90 година, а њихова тврдња је заснована на чињеници да је у животу све циклично, има свој почетак, развој, опадање и крај. Људски живот прати исти пут у распону од четири генерације по 22 године између сваке. Да ли је тако и с економијом и садашњом кризом подстакнутом ковидом-19, остаје да се види. На крају, није тешко закључити да се тај круг у контексту понашања глобалне економије може објаснити кретањем висине каматне стопе и задужености.
Проф. др Јово Атељевић, редовни професор
Радикалне промјене су неизбјежне, резултати су већ видљиви. Глобални капитализам мијења већ одавно потрошену форму. Томе у прилог иде и чињеница да је ријетко који догађај оваквог типа привукао толику медијску пажњу. Сада је јасно да је Ковид-19 само наставак поремећаја на глобалном тржишту капитала од 2008. године, као и свих претходних криза у посљедњих тридесет и више година. Другим ријечима, велика финансијска криза, која је ескалирала 2008. године, није никад ни окончана. Корона вирус само продубљује и убрзава раније започети “посао” монетариста и власника крупног капитала. У краткој анализи генезе садашње широкораспрострањене кризе два аргумента су у фокусу.
Прво, глобалну кризу из 2008. проузроковану “неодговорним” понашањем банкара су, очигледно само привремено, ублажила два кључна фактора. (1) Федералне резерве (FED) Сједињених Америчких Држава (САД), кроз мјере монетарне политике, а које се најбоље очитују у релативно лаком приступу “свјежем” и јефтином новцу, али не и за све учеснике на “слободном” тржишту. Руковођене истом стратегијом, централне банке и владе других утицајних економија и политичких конгломерата (нпр. ЕУ, Уједињено Краљевство, Јапан) су спасавале (bailout, енг.) финансијска тржишта с циљем опоравка његових виталних механизама. Новац је штампан у трилионским вриједностима и пласиран у економске токове по каматној стопи од око 0,3 процента. Важно је нагласити чињеницу да су велике корпорације највећи корисници јефтиног новца, упркос њиховој претјераној ликвидности. Стабилизација свјетског тржишта капитала преко глобалних извршилаца, укључујући финансијске институције и велике корпорације, ишла је на уштрб реалног и одрживог развоја, при чему су запостављени витални интереси друштва: образовање, запошљавање, здравство, заштита ограничених природних ресурса... У контексту пласмана јефтиног новца велику цијену плаћају и слабије, мање развијене економије. Разлог за то су управо мултинационалне корпорације које користе лако доступан финансијски капитал за брзу експанзију кроз вертикалну и хоризонталну интеграцију у чију мрежу “пецају” слабије актере на међузависном тржишту, и тако контролишу глобални ланац производње и снабдијевања. У томе ланцу главна улога је припала Кини (други кључни фактор), која је примјеном политике вертикалне специјализације најбоље искористила феномен фрагментације међународне производње. Управо је то узрок тренутног колапса многих предузећа широм свијета и рецесије која слиједи.
Нити један од два наведена фактора тешко да би могли постићи сличан ефекат у случају новонастале кризе као 10 година раније, из простог разлога што је Ковид-19 пробио пренадувани балон већ неодрживог међународног економског поретка заснованог на концентрацији економских интереса. Прије свега Кина, без обзира на своје капацитете, не може у догледном року поправити грешке у глобалном ланцу производње. У садашњим околностима Кина је главни извор набавке медицинске опреме и стрпљиво чека своју сљедећу прилику. С друге стране, Федералне резерве САД већ сада предлажу и примјењују цијели спектар мјера како би пружили подршку за проток кредита америчким предузећима и породицама. Дугорочна стратегија није позната, иако нема сумње да ће се посегнути за сличним политикама примијењеним у вријеме велике рецесије 2007-2009. године. Такве мјере могу привремено ублажити поремећај на тржишту, али у оваквим околностима је тешко предвиђети њихове дугорочне ефекте. Политика ниских каматних стопа ће засигурно поново бити предложена за излазак из кризе, што у извјесној мјери, како тврде економисти, може у краћем року стабилизовати цијене и ублажити отпуштање радника.
Појава вируса у вријеме нестабилности на глобалном тржишту неодољиво подсјећа на двадесете године прошлог вијека, што је додатно објашњено у аргументу број два. Резултати емпиријских истраживања показују да је главни проблем глобалне економије континуирана девалвација долара (посебно у посљедњих тридесет година) као кључне валуте у међународној економској размјени. Долар је, као такав, омогућио убрзану прераспођелу свјетског богатства с једне и неконтролисану задуженост земаља с друге стране. У посљедњих тридесет година 1% свјетске популације је акумулирало или “оприходовало” 21 трилион долара богатства. Истовремено, 50% популације из доњег дијела љествице је изгубило 900 милијарди долара. Према Форбес магазину 20 људи у свијету посједују капитал у вриједности од 1,31 трилион долара. Према Федералним резервама САД 3,75 милијарди људи посједују богатство од 1,3 трилиона долара. Другим ријечима, 20 најбогатијих људи посједује једнако богатства колико посједује и пола свјетске популације. Да би лакше разумјели генезу економске кризе, вратимо се стотинак година уназад...
Наиме, владе, вођене примјером САД, су у двадесетим годинама прошлог вијека политикама ниских каматних стопа омогућиле богаћење малог броја појединаца. Јаз између богатих и сиромашних је био највећи у историји човјечанства, што је имало за посљедицу масовне протесте широм свијета, пораст политичког популизма и побједу радикалних вођа чије су се кључне политике заснивале на национализму и трговинским тарифама. Као и тада, популарност Доналда Трампа, садашњег предсједника САД, је значајно порасла увођењем трговинских баријера. Доступност јефтиног капитала доводи до незаустављивог и неоснованог повећања вриједности имовине. Само у посљедњих 10 година вриједност дионица је порасла четири пута. Као и 1929, када је релативни однос укупне вриједности тржишта капитала и БДП достигао вриједност од 141%, тај однос је и данас висок и износи чак 155%. Уколико је овај однос већи од 100%, вриједност тржишта капитала (берзанске вриједности) је прецијењена, а разлози су велика потрошња незарађеног новца, што је и било изражено у посљедњих неколико деценија. Све то генерише неконтролисани унутрашњи и спољни дуг.
Ако се вратимо кретању каматне стопе од врло ниске (крај двадесетих), врло високе у периоду након Другог свјетског рата (20% почетком седамдесетих) до поново врло ниске (испод 1%) у посљедњих неколико деценија, можемо констатовати да је круг након 90-100 година затворен, што значи да је и задуженост близу границе од 100%. Примјер САД као свјетске економске суперсиле, како је назива предсједник Трамп, јасно показује да је резултат економског раста неконтролисано задуживање. Буџетски дефицит САД у 2019. години је достигао вртоглавих 1,3 трилиона долара. Историја финансијског пословања нас учи да не можемо у недоглед задужењима хранити економски раст.
У свјетлу горе наведеног, све што слиједи је једноставно тешко предвиђети, а што се у условима неизвјесности назива Црни лабуд, метафора за непредвидив и риједак догађај који надилази оно што се обично очекује и има потенцијално тешке, прије свега, економске посљедице. Тешко га је предвиђети помоћу стандардних метода за мјерење. Према предвиђањима римских владара, Црни лабуд се појављује сваких 90 година, а њихова тврдња је заснована на чињеници да је у животу све циклично, има свој почетак, развој, опадање и крај. Људски живот прати исти пут у распону од четири генерације по 22 године између сваке. Да ли је тако и с економијом и садашњом кризом подстакнутом ковидом-19, остаје да се види. На крају, није тешко закључити да се тај круг у контексту понашања глобалне економије може објаснити кретањем висине каматне стопе и задужености.
Проф. др Јово Атељевић, редовни професор